Profesor Jovan Simovljević je rođen 26. jula 1929. godine u Šidu, od oca Lazara i majke Danice, rođene Kovjanić. Osnovnu školu je učio u Zemunu i Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu gde je maturirao 1948. Iste godine se upisao na astronomsku grupu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine. Za profesora pripravnika srednje škole postavljen je 1954. i istovremeno dodeljen kao suplent Katedri za mehaniku i astronomiju Prirodno-matematičkog fakulteta. Za asistenta za astronomiju izabran je 1956. pri istoj Katedri. Tri meseca tokom 1961/62. godine boravio je u Varšavi na specijalizaciji kod profesora Felicjana Kempinskog. Doktorsku disertaciju Generalizacija vektorskih elemenata Keplerova kretanja odbranio je 1963. na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. U zvanje docenta za predmet Teorijska astronomija izabran je na istom Fakultetu 1964, za vanrednog profesora 1971, a za redovnog profesora 1980. godine. Otišao je u penziju januara 1995. godine.
Naučno-istraživački rad Jovana Simovljevića je iz oblasti klasične teorije planetskog kretanja, a naročito kretanja planetoida i kometa. Objavio je veliki broj naučnih i stručnih radova. Na katedri za astronomiju Matematičkog fakulteta u Beogradu uveo je nov predmet teorijska astronomija za studente četvrte godine. Bio je izvanredan pedagog i predavač, izlagao je sistematski, jasno i postepeno uvodeći nove pojmove. Napisao je na visokom stručnom i naučnom nivou univerzitetski udžbenik Osnove teorijske astronomije (Građevinska knjiga, Beograd, 1977). Generacije astronoma učile su po ovom udžbeniku numeričko integraljenje diferencijalnih jednačina Keplerova kretanja, račun efemerida malih planeta i kometa, izračunavanje orbita malih planeta i kometa, proračun popravki orbita i određivanje specijalnih poremećaja.
Pored znatnog angažovanja u naučno-istraživačkom radu i nastavi, profesor Simovljević dosta vremena posvetio je i drugim aktivnostima. Bio je član Uprave, Veća i Skupštine Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF), član Saveta Odseka za matematičke, mehaničke i astronomske nauke, zatim član Saveta i član Naučnog veća Astronomske opservatorije u Beogradu i član Saveta Seizmološkog zavoda SR Srbije. Bio je šef Katedre za astronomiju i nebesku mehaniku PMF-a i član Međunarodne astronomske unije. Takođe, bio je član Uređivačkog odbora i Izdavačkog saveta časopisa Publications of the Department of Astronomy, koji je izdavala Katedra za astronomiju. Jedan je od osnivača Astronomskog društva „Ruđer Bošković“.
Profesor Simovljevic voleo je svoj poziv i bio je predano posvećen astronomskoj nauci. O tome svedoče njegovi brojni naučni i stručni radovi, od kojih su svi osim jednog bili samostalni. Simovljević je bio profesor širokih interesovanja i bogatog opšteg obrazovanja. Bio je erudita i posedovao je veliko znanje ne samo iz astronomije i matematike, već iz mnogih drugih oblasti. Bio je poznavalac više stranih i starih jezika, naročito starogrčkog i latinskog. Posebno je negovao srpski jezik i srpsko ćirilično pismo. Profesor Simovljević ostaće zapamćen kao drag profesor koji je značajno doprineo razvoju srpske astronomije u svakom pogledu, naučnom, stručnom i nastavnom. Generacije njegovih studenata sačuvale su sa pijetetom sećanje na profesora Jovana Simovljevića.
Profesor Simovljević je preminuo u Beogradu 19. 10. 2007.
Naučni rad
Doktorska disertacija
Jovan Simovljević je u svojoj doktorskoj disertaciji Generalizacija vektorskih elemenata Keplerova kretanja (link) uveo pojam vektorskog elementa planetskog kretanja, ne uzimajući u obzir njihovo geometrijsko ili kinematičko tumačenje. Glavna analiza ovog pojma odnosi se na slučaj poremećajnog kretanja, korišćenjem diferencijalnih jednačina opšteg oskulatornog elementa.
U disertaciji se ispituje dejstvo pojedinih komponenata poremećajnog ubrzanja u zavisnosti od željenog oblika diferencijalne jednačine elemenata kretanja. Time su na jedinstven način ispitani svi do tada korišćeni vektorski elementi i pokazan je postupak formiranja novih, koji samo u izuzetnim slučejevima mogu da budu pogodniji za neke svrhe od već poznatih. Rukovodilac ove disertacije bio je profesor Varšavske politehničke škole Felicjan Kempinski.
Doktorsku disertaciju Simovnjević je odbranio 1963 na Priodno-matematičkom fakultetu u Beogradu.
Naučni radovi
Radovi Jovana Simovljevića mogu se razvrstati u tri grupe.
Prvu grupu čine radovi posvećeni opštim pitanjima oskulatornih elemenata planetskog kretanja. Simovljević je dao opšti način prikazivanja tih elemenata kao i njihove osobine, čime je eliminisao potrebu za uvodjenjem nekih novih elemenata ili parametara, kako je to ranije rađeno. U radovima iz ove grupe Simovljević je uvek vodio računa o stvarnim primenama teorijske astronomije, o što boljim i primenjivijim rešenjima konkretnih zadataka, najčešće u složenim računima specijalnih poremećaja.
Drugu grupu Simovljevićevih radova sačinjavaju rukopisi koji se odnose na različita pitanja problematike proksimiteta planetoida. Za to su mu davali podstrek brojni radovi Jovana Lazovića i Mike Kuzmanoskog iz ove oblasti. Simovljević je veoma detaljno ispitao poremećaje koje izaziva malo telo na malom rastojanju, no ostajući stalno u realnim granicama grupe poznatih planetoida, kao i tadašnjih mogućnosti tehnike posmatranja ovih nebeskih tela. Poslednjim radom dao je i nov prilaz računu poremećaja pri planetoidskim proksimitetima.
Treću grupu čine članci o Sunčevim pomračenjima. Ova kolekcija radova predstavlja svojevrsnu monografiju o pojavama pomračenja za poslednjih hiljadu godina u našim krajevima. Takvi spiskovi i komentari o centralnim Sunčevim pomračenjima, sa osnovnim astronomskim podacima o njima, odavno su već urađeni za mnoge zemlje, za neke još u 19. veku. Simovljević je to uradio u svojim radovima i za našu zemlju u 20. veku.
Što se tiče stručnih radova Jovana Simovljevića oni su uglavnom popularne prirode. Ipak iz te grupe izdvajamo rad sa vrlo detaljnim podacima o toku potpunog pomračenja Sunca u našoj zemlji 1961. Najpotpunije podatke o ovoj pojavi izračunao je Simovljević i objavljeni su kao prilog monografiji Vojislava Miškovića Sunčevo pomračenje od 15 februara 1961. (Posebno izdanje SAN CCCXLIII, Prir.-mat. 27, 1960). Pored ovih stručnih radova Simovljević je objavio i niz naučno-popularnih članaka. Pisao je članke za dnevnu štampu, držao predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu, radiju i televiziji.
Knjige
Udžbenik Osnovi teorijske astronomije štampan 1977. autor je posvetio profesoru Vojislavu Miškoviću (1892-1976). Udžbenik ima 200 stranica i sastoji se od Uvoda, pet glava i Dodatka.
Ovaj Udžbenik je namenjen studentima astronomije Matematičkog fakulteta za predmet Teorijska astronomija. Knjiga je metodički lepo napisana, gradivo se postepeno i jasno uvodim, zanimljiva je i pregledna. Posebno se ističe jednostavnost izvođenja složenih obrazaca efemeridskog računa. Knjiga obiluje matematičkim izrazima, jednačinama i metodama. Na prvi pogled podseća na matematičke udžbenike pune simbola, vektora, diferencijalnih jednačina i tek sa po malo pratećeg teksta. Ustvari, teorijska astronomija predstavlja primenu matematike za rešavanje konkretnih, ali složenih problema planetskog kretanja. Zanimljivo je da u knjizi nema ni jedne slike, na primer, u delu o koordinatnim sistemima nema grafičkih prikaza. Tamo gde je trebalo da se nalazi po neka slika, pojmovi su toliko slikovito i jasno opisani da se tekst razumevao i bez toga. U knjizi nema urađenih numeričkih primera i zadataka, stoga je ipak bila neophodna prateća zbirka. Ipak, na kraju većine odeljaka dat je pregled obrazaca za efektivno numeričko računanje, što je bilo od velike pomoći pri rešavanju pojedinih problema teorijske astronomije.
Knjižicu Potpuno pomračenje Sunca 15.2.1961, Uputstvo za posmatranje izdalo je astronomsko društvo ”Ruđer Bošković” 1960. Knjižica ima 24 stranice i dva priloga:
1) kartu FNR Jugoslavije sa zonom totaliteta,
2) karticu koju posmatrači treba da popune i pošalju na adresu Društva.
Knjižica je posvećena potpunom pomračenju Sunca 15.2.1961. Nju čine članci Radovana Danića, Nenada Jankovića, Pere Đurkovića i Jovana Simovljevića. Jovan Simovljević je u ovoj knjižici predstavio tablično sređene podatke o trenucima i položajnim uglovima kontakata za petnaest gradova FNR Jugoslavije. Knjižica je bila dragoceno detaljno uputstvo za posmatranje jedne od najlepših pojava na nebu, totalnog pomračenje Sunca, 15. 2. 1961. godine.
Profesor Simovljević i Katedra za astronomiju
Profesor Simovljević ima važno mesto u istoriji i razvoju Katedre za astronomiju. Pre njevog dolaska na Katedru prethodile su sledeće okolnosti. Do 1947. spominje se da je Kosta Alković (1836-1909), profesor mehanike Velike škole svoje studente upoznavao i sa astronomijom. Njegov učenik Milan Nedeljković (1857-1950) postao je prvi profesor astronomije i meteorologije na Latedri za Astronomiju i meteorologiju koja je osnovana Zakonom o izmenama i dopnama ustrojstva Velike škole 1880. Nedeljković je osnivač prve astronomsko-meteorološke opservatorije koja je počela sa radom 1887. na Vračaru. Zgrada prve opservatorije još uvek postoji i nalazi se u parku „Milutin Milanković“, prekoputa hrama Sv. Sava. Ispred zgrade nalazi se spomenik Milutin Milanković koji je postavljen 2017. Đeorđe Stanojević (1858-1921), nastavnik Velike, napisao je prve naučne radove iz astronomije kod Srba i jednu od prvih knjiga Zvezdano nebo nezavisne astronomije (štampana u Beogradu 1882.). Po transformisanju Velike škole u Beogradski univerzitet 1905, na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića Alasa i Bogdana Gavrilovića iz Beča 1909. dolazi Milutin Milanković (1879 – 1958) za profesora Filozofskog fakulteta na Katedru za primenjenu matematiku. Milanković je uveo nove predmete, pored predmeta iz mehanike i fizike uveo je i predmete iz astronomije: Nebesku mehaniku, Istoriju astronomije i Kosmologiju. Posle penzionisanja profesora Nedeljkovića, po pozivu dolazi Vojislav Mišković (1892-1976). iz Nice 1926. na Beogradski univerzitet za profesora astronomije. Sa dolaskom Milankovića i Miškovića počinje značajan razvoj astronomije kod Srba i u nastavnom i naučnom pogledu.
Prirordno–matematički fakultet osnovan je 1947. izdvajanjem iz Filozofskog fakuteta. astonomija postaje studijska grupa. Ubrzo se nebeska mehanika i mehanika izdvajaju iz primenjene matematike i nastaje Katedra za katedra za mehaniku i astronomiju. Na ovu katedru 1954. postavljeni su prvi asistenti za astronomiju, Jovan Simovljević i Jovan Lazović, čime su započete prve vežbe iz astronomije kod profesora Milankovića i Miškovića. Profesori mehanike bili su Anton Bilimović i Tatomir Anđelić i asistent Radmilor Đorđević.
Katedra za mehaniku i astronomiju deli se 1962. na Katedru za astronomiju i Katedru za mehaniku. Prirodno-matematički fakulet prestaje da postoji 1994. izdvajanjem njegovih odseka na posebne fakultete. Odsek za matematematiku, mehaniku i astronomiju postaje Matematički fakultet. Profesor Simovljević je ceo svoj radni vek proveo na katedri za astronomiju do odlaska u penziju 1995. Za one koji su bliže poznavali profesore Simovljevića kažu da je bio predusetljiv, neposredan, dobronameran i ljubazan. Ipak, ponekad se emotivno odnosio prema nekim događajima, pa je umeo i da plane, mada je svoje razloge za burne nastupe umeo brzo da zaboravi. Tako, ostala je zapamćena sledeća anegdota. Jednom prilikom, 1980-ih, jedan nastavnik je na Naučno-nastavnom veću Matematičkog fakulteta uputio nekavu kritiku svim redovnim profesorima. Profesor Simovljević je iz nekog samo njemu znanog razloga ustao i rekao „Ko misli da ja lažem neka upali sveću i tri puta obiđe Sabornu crkvu“ (dakle, neka se pokaje). Na Veću je nastao tajac, a Simovljević je mirno izšetao iz sale.
Na Katedru za astronomiju pored astronoma često su dokazili neki profesori mehanike i matematike. Tom prilikom su vođene razne zanimljive stručne, naučne, dnevnopolitičke kao i „geostrateške“ rasprave. Ove debate umele su da budu bučne, uz mnoga ubeđivanja, dokazivanja pa i nadvikivanja. Profesor Simovljević, tih i smiren, kakav je bio, učestvovao je u njima uglavnom ćuteći. Ipak su ga kolege na kraju često pitale za mišljenje o prethodnoj raspravi. Simovljević je na uverljiv, ali nenametljiv način iznosio argumentovane odgovore, potkrepljene mnogim činjenicima. Ove odgovre prisutni su sa pažnjom slušali, veoma cenili i uvažavali. Pored toga, ako bi neko od kolega imao pitanje povodom nekakvog prblema, ili jezičku nedomicu, uvek je tu bio profesor Simovljević da je razreši. Otuda su kolege u međusobnim razgovorima profesora Simovljevića nazivali „živom enciklopedijom“.
Na Katedri za astronomiju profesor Simovljević najviše je sarađivao sa profesorom Lazovićem. Takođe se družio sa profesorima mehanike i matematike, uglavnom svojim vršnjacima. Zajedno je studirao i najviše se, do poslednjeg dana, družio sa Dragomirom Simeunovićem Pitagorom, profesorom matematike Rudarsko – geološkog fakulteta u Beogradu.